Volela bih da imam magične moći. Znate li zašto? Zato što bih ja onda zamahnula čarobnim štapićem i vi biste, umesto da se mučimo u učionici vežbajući govor i pisanje na stranom jeziku, lepo sve znali odjednom i onda bismo mogli da pijuckamo kaficu i pričamo o svemu i svačemu i nikome ne bi bilo neprijatno i nikoga ne bi bilo strah ili sramota da će ili što je pogrešio/la.
Osim što po tom scenariju ja ne bih radila ovaj posao profesora stranog jezika, zar ne? Ne bih imala koga da podučavam na duže staze ako bi proces učenja mogao da se skrati magijom. Morala bih naći neki drugi posao i drugu profesiju.
Meni se, vidite, uopšte ne sviđa to da menjam profesiju. Kako nisam dobra vila, a čak ni vila, mogu samo da vam pomognem da shvatite zašto je veoma dobro za vas da ispadnete glupi u društvu dok učite strani jezik. Ne samo što je dobro, već je to znak da ste se pomerili sa mrtve tačke.
Da li se sećate vremena kada ste učili maternji jezik? Slabo i fragmentarno, verovatno – sećate se upečatljivih situacija, ali ne i onoga što ste u njima izgovarali. Sigurno su vam, doduše, pričali stariji kako ste nekad izgovarali neke čudne stvari ili grešili u imenovanju pojmova, što u smislu izgovora, što značenja. Neki od vas su možda koristili specijalni, bebeći jezik, sa braćom i sestrama, ili ste pak izmišljali nepostojeće reči za pojmove koje još niste znali. Možda ste rastezali i savijali gramatička pravila prema svojim idejama za formiranje iskaza, pa ste te svetu nerazumljive rečenice ponavljali milijardu puta, sve dok neko čudom ne shvati šta želite da kažete i ne poduči vas kako da to ispravno uradite da vas ceo svet razume. Upravo tako, vi kao dvoipogodišnje dete ste zasigurno grešili mnogo pred čitavim svetom. Učili ste da govorite. Bili ste mali i slatki i nije bilo uopšte važno što grešite, jer ste sve šarmirali obraščićima. A da samo znate koliko ste gluposti lupili tada i kako ste samo smešni bili. I onda se nakon ovog podsećanja svi nasmejemo slatko i čak preklinjemo da nam oni stariji ponove te naše slatke gluposti koje smo lupali da ih zapišemo, da ih imamo za našu decu.
Hajdemo da se sada vratimo u ovaj trenutak, kada vi, sada odrasli dvoipogodišnjak, dolazite na kurs stranog jezika koji ste već učili ili ga tek učite od samog početka. Više niste tako slatki da vam obrazi rešavaju problem pogrešnog izgovora ili nesuvislosti. Niko neće da zapisuje u svesku vaše provale za pokoljenja. Osećate samo strašnu nelagodu što ste tako ogoljeni pred sveznajućim profesorom i grupom nepoznatih ljudi, koji iako fini i zanimljivi, ne pripadaju vašem uskom krugu ljudi. Pa kako da pred njima grešite u govoru i pisanju? Oni, ako su samo za pet reči i dva gramatička pravila bolji od vas, oni će vama da se smeju. I to neprijateljski. A tek profesor? On će vama dati jedinicu. Nije važno što ste vi tu za svoj novac i po svojoj volji i što je škola davno gotova, vama kec ne gine. Sve je propalo, nikad nećete naučiti taj jezik i šta je vama sve ovo trebalo i zašto niste te pare u nešto drugo uložili? Smak sveta može da počne i nećete progovoriti ni reč tokom celog kursa.
Sada ću ipak biti vaša dobra vila. Evo ja baš želim da mi vratite tog spontanog dvoipogodišnjaka koji greši jer samo tako možemo da otklonimo problem. Baš kao što su vas podučavali kada ste učili maternji jezik, i ja moram da vas čujem kako lupate gluposti. Kada čujem kako, znam i zašto i mogu da tražim način da to prevaziđemo zajedno. No, ako se stalno držite samo onoga što znate zasigurno i nikada ne eksperimentišete sa jezikom, kako ja mogu da vam pomognem? Da čitam misli ne umem. Nemam nikakve magične ili paranormalne sposobnosti. Da li ću vam dati keca? Hoću ako se ne trudite da govorite i pišete. Hoću ako vrtite samo ono što znate, a mi u međuvremenu učili 500 novih reči i pola gramatike datog jezika. Hoću ako ste u svom strahu od greške neprijatni prema meni ili drugim učenicima. Hoću ako mi namerno sabotirate čas. Nikada vam neću dati keca ako ste pogrešili u želji da što bolje odgovorite na pitanje ili zadatak, da što detaljnije nešto opišete deleći emociju sa drugima. Nikada vas neću kazniti zbog toga što se pogrešili trudeći se da napredujete. Sigurna sam isto tako da vam se niko ko je sa vama u grupi i ko prolazi kroz istu ovu agoniju straha od greške neće smejati u lice. Smejaće se sa vama događaju koji ste podelili kao nešto zabavno i smešno što vam se dogodilo. Smejaće se sa vama nečemu što je kao i vi mislio/la da se tako kaže. Ne vama u lice jer vas smatra gorim od sebe.
Najveća istina je da ćete se zajedno smejati meni kad se pred tablom znojim dok pokušavam da vam približim nešto veoma kompleksno tako da razumete bez napora. Smejaćete mi se i kada vam ispričam vic ili anegdotu, a vi je razumete. Smejaćete mi se i kada vam dam domaći zadatak i mrtva ozbiljna kažem da očekujem da ga uradite za sledeći čas.
Suština svega ovoga je u tome da učenje jezika bez grešenja nije moguće. Sve teorije usvajanja jezika se u tome slažu. Veliki broj istraživanja to je nedvosmisleno dokazao. Mogla bih do sutra da vam navodim teorije i rezultate i imena onih koji su se time bavili. Onako kako usvajamo maternji jezik, što podrazumeva i učenje kroz greške, tako učimo i strani. Kao što nas ispravljaju mama i tata ili drugi bliski ljudi kada smo mali, tako tu ulogu ima naš profesor. Jedini preduslov da to sve funkcioniše jeste da čak i kada nas je sramota ipak probamo da komuniciramo. Da prevaziđemo, dakle, sramotu.
Kako nisam dobra vila i nemam magične moći, molim vas da mi na čas što češće, ako već ne možete uvek, povedete onog vašeg unutrašnjeg dvoipogodišnjaka koji se ničega ne stidi i ne boji i koji će 90 minuta da mi lupa gluposti. Onda ja mogu da popišem sve to sto je nalupetao, da napravim plan učenja i vežbi i da svakom problemu pristupim tako da odrasla verzija može da nauči nešto novo, ali pravilno. Ako se bojite greške, već unapred ste izgubili borbu – samo ako se mnogo bojite grešaka možete sa sigurnošću ustvrditi da nikada ništa nećete naučiti.