Pravilo „piši kao što govoriš” nije uvek apsolutni ideal kada je reč o uporebi jezika. Može se reći da je ova maksima, poznatija kao Adelungovo pravilo, po nemačkom lingvisti koji se bavio problemom razlike između načina zapisivanja i izgovora reči u germanskim jezicima, dobrodošla kada pomislimo na to koliko nam je lako recimo naučiti da čitamo i pišemo na srpskom, jednom od retkih jezika koji zadovoljavaju navedeni princip. No, kada je reč o samoj upotrebi jezika u različitim situacijama, možemo reći da Adelungovo pravilo prestaje da važi.

Šta znači pisani, a šta govorni jezik? Da li je za vas pisani jezik ono što je na papiru, pa da li se radilo o beleški koju ste napravili u toku telefonskog razgovora, ili o romanu koji sa uživanjem čitate u slatkim trenucima dokolice? Da li je pisani jezik onaj strašni jezik zakona, ugovora i pravilnika ili sastav koji pišete na temu zadatu na pismenom iz srpskog ili stranog jezika? Ili je možda pisani jezik ono što ste upravo poslali prijateljima u grupnoj poruci na društvenoj mreži ili kao SMS, sa sve nezaobilaznim emotikonima? Zatim, da li je govorni jezik ono na čemu pričamo ili se raspravljamo sa ukućanima i prijateljima, ili onako kako razgovaramo sa kolegama na poslu ili profesorima na fakultetu, odnosno u školi? Da li je možda moguće i to da se neke upotrebe jezika prepliću, tj. da je nešto kao propratni komentar uz sličicu koju smo poslali nekome preko platforme za poruke na društvenoj mreži, Skajpu ili Viber/Vajberu, neka vrsta amalgama govornog i pisanog jezika?

Koliko god zvučalo kao kliše odgovor na sva ova pitanja može biti jednostavno „Da“. Pisani i govorni jezik za svoj osnov imaju jedan jedinstveni jezik koji ima svoje glasove i pravila za slaganje glasova u reči, pa korpus reči i izraza, te pravila po kojima te reči i izraze kombinuje i gradi u rečenice, pa onda pravila po kojima se te rečenice slažu smislenu širu celinu teksta. Jezik je zapravo mašina koju programirate za upotrebu u govoru ili pisanju. Isti je jezik, ali je različit pristup privatnim i profesionalnim komunikacijama.

Baš kao što nećete programirati mašinu da na isti način radi zadatke za koje se očekuju drugačiji rezultati ili ishodi, tako nećete govoriti i pisati isto u različitim situacijama. Kako na maternjem, tako i na stranom jeziku, prilagođavaćete svoj iskaz svrsi i iz vaše bogato opremljene mašine izvlačiti potrebne čipove kako biste ostvarili neki komunikativni cilj. Jasno je da nećemo reći ili napisati profesoru na fakultetu „De si tebra?“. To nećemo uraditi jer to nije društveno prihvatljivo, čak ni ako nam je profesor lični prijatelj. Možda će taj i takav iskaz biti prihvatljiv kada smo van ustanove u kojoj je društveni odnos među nama drugačiji, ali nikako recimo na ispitu ili u grupnom mejlu, pred ostalim kolegama i profesorima. Dakle, program pišemo i prema socijalnoj prihvatljivosti načina komunikacije u određenoj govornoj ili pisanoj situaciji.

Ovde ne govorimo o dva jezika. Iako zapravo nemamo adekvatnije termine da obeležimo razliku između karakteristika govora i pisanja laički, suština razlikovanja između govornog i pisanog jezika je u svrsi komunikacije i društvenom kontekstu u kome se govorenje ili pisanje odvijaju. Kada je pisanje u pitanju često govorimo o takozvanim funkcionalnim stilovima. Ako se prisetimo škole, na maturama i prijemnim ispitima uvek postoji makar jedno pitanje koje uključuje par kraćih tekstova gde se od kandidata ili učenika zahteva da odredi kom stilu tekst pripada: književno-umetničkom, administrativnom, naučnom, publicističkom ili razgovornom. Kada smo već došli od sklapanja individualnih reči po određenim pravilima u rečenice i tekstualne celine, onda možemo govoriti i o svrsi komunikacije i njenoj primerenosti situaciji i trenutku. Tekst precizno izabranog funkcionalnog stila je finalni proizvod vaše mašine.

Kada čitamo, recitujemo ili čak pišemo pesmu, onda se koristimo književno-umetničkim stilom. Lako, zar ne? Ček’, ček’ – pa zar to ne znači da su recimo Šekspir i Niki Minaž kolege? Oboje se bave stihovima. Ako gledate tehnički, i te kako jesu. Kolege su po tome što pisanje stiha funkcioniše za oboje po istom principu. To kako gledamo na kvalitet napisanog i svrhu komunikacije, to je nešto potpuno drugačije što sa jezikom samim po sebi nema veze. To je već predmet rasprave o prigodnosti, koja sama po sebi nije lingvistička, već društvena. Ne zaboravimo da mašina po programu kombinuje one elemente koji su u nju ubačeni učenjem. Da ih stvori ni iz čega, to ne može.

Ono što možda suštinski razlikuje govor i pisanje jeste format. Da se opet vratimo metafori mašine, zamislite sada fabričku traku. Proizvodimo razne vrste kolača. Za svaku vrstu imamo posebne recepture i proizvodne linije. Kako ide Božić, znamo da nam je potrebno da proizvedemo veći broj božićnih kolača. Tu ćemo povećati proizvodnju, a proizvodnju na drugim linijama ćemo ili umanjiti ili pauzirati dok ne postignemo ono što želimo. Šta sam vam sad rekla? Evo prevoda: Vi ste novinar koji je dobio zadatak da napiše za svoj časopis 15 novih tekstova za nedelju dana. Imate 15 tema i vladate odlično publicističkim stilom. Sva je prilika da ćete provesti tu nedelju pišući tekstove gotovo sumanutim tempom i ne razgovarajući ni sa kim. To je vaš trenutni format prema kome se sve vaše društvene i životne funkcije vode. Sva je prilika da ćete čak i usmeno komunicirati sa ljudima oko sebe rečenicama koje neodoljivo podsećaju na ono što pišete, pa čak i u neformalnom razgovoru sa prijateljima.

Format može da se tumači i ovako. Kada pišemo, imamo mnogo više mogućnosti kontrole sadržaja. Kontrolišemo upotrebu reči adekvatnih svrsi i kontekstu komunikacije, kontrolišemo gramatiku i pravopis, kontrolišemo smislenost, organizaciju i povezanost rečenica. Kontrolišemo i fizički izgled teksta, od margine do upotrebe emotikona. Kada govorimo, skloniji smo pauzama, greškama, prekidima, menjanju teme zato što ne možemo da se vratimo lako na prethodno izrečenu misao. Samim tim što nije zapisana, nije nam ni dostupna, pa i promena poruke teže ide. Ako želimo da izmenimo ono što smo upravo izgovorili, ne ostaje nam ništa nego da se izvinimo i krenemo da pojašnjavamo ili da se ispravimo ako smo pogrešili.

Sada se postavlja pitanje šta je ispravnije: pisani ili govorni jezik? Najjednostavniji odgovor bi bio: nijedan od ta dva nije ispravniji. Ispravnost je druga kategorija koja sa ovim nema nikakve veze. Ispravnost se tiče onih čipova mašine koje ćemo programirati. Ako na njima postoji greška, logično je da će i finalni proizvod imati grešku, bez obzira na ispravnost programa. Dakle, ako ne znamo značenje neke reči, a upotrebljavamo je neprimereno samom njenom značenju ili situaciji, naravno da će i naš iskaz, pisani ili usmeni, delovati čudno ili biti nerazumljiv.

Da zaključimo, i pisani i govorni jezik u službi su komunikacije. U glavi svakoga od nas, svakog dana, sata i minuta kada govorimo ili pišemo neumorno proizvodi čitava jedna mala fabrika sa najmanje pet proizvodnih linija za pet funkcionalnih stilova kojima komuniciramo sa svetom oko sebe. Često nismo ni svesni prebacivanja između svih njihovih traka koliko su ove proizvodne linije brze. No, opet znamo negde duboko u sebi da su proizvodi bili adekvatni situaciji, društvenoj normi i trenutku, ili da to nisu bili u potpunosti, pa moramo da se ispravimo. I da se vratimo Adelungovom pravilu sa početka priče: Da li zaista pišemo kao što i govorimo? Odgovor je verovatno „Da“, ali sa malim dodatkom: „u zavisnosti od situacije i onoga što želim da postignem kod čitaoca ili slušaoca“.