Ove 2018. godine, CELTA (Certificate in Teaching English to Adults, odnosno sada Certificate in Teaching English to Speakers of Other Languages) napunila je 30 godina. Za one koji se nisu do sada sreli sa ovom kvalifikacijom, CELTA je Kembridžov program za obuku i sertifikaciju onih koji žele da predaju engleski kao strani jezik i smatra se i dalje najsveobuhvatnijim i najcenjenijim programom te vrste u svetu. Namenjena je svršenim studentima ili onima koji su pred diplomiranjem, sa prethodnim iskustvom u učionici ili bez njega, a osmišljena je tako da polaznike u zaista intenzivnih mesec dana rada osposobi za standardizovano i organizovano predavanje engleskog kao stranog jezika „odraslima“, pod čime se u lingvističkom smislu smatraju osobe od 15 godina života na više (odraslost se ovde definiše u skladu sa time da se nakon dvanaeste godine života i razvoja apstraktnog mišljenja jezik više uči, a manje usvaja).
CELTA podrazumeva punih mesec dana metodičke obuke u teoriji i praksi, što znači da će kandidati u sklopu evaluacije pisati radove (tačno četiri takva) u kojima će iz teorijskog i praktičnog iskustva obrađivati različite aspekte nastave jezika, te predavati polaznicima kurseva opšteg engleskog jezika na dva različita nivoa znanja. Svaki održani čas i napisani rad ocenjuju se kao u skladu sa standardom, nije u skladu sa standardom ili iznad standarda. Kako bi kandidat uspešno završio obuku, ne sme imati više od jednog nestandardnog časa od deset i ne više od jednog nestandardnog rada – s tim što se radovi vraćaju na reviziju, ali ne smeju dva puta uzastopno biti ocenjeni kao nestandardni. Nakon mesec dana učenja i evaluacije, obuka se završava, a kandidatima se dodeljuje jedna od četiri ocene: Pass, Pass B, Pass A ili Fail. Uspešni kandidati za oko dva meseca, kada njihov portfolio od otprilike 200 strana prođe finalnu evaluaciju u Kembridžu, dobijaju CELTA sertifikat na njihovo ime i obično taj događaj proslave kao jedan od velikih dana u životu…u nastavku ćete videti i zašto.
Zašto sam izabrala CELTA kurs?
Kada sam 2010. godine diplomirala engleski jezik i književnost na Univerzitetu u Beogradu, na mojoj sveže štampanoj diplomi stajalo je da sam po vokaciji „profesor engleskog jezika i književnosti“. Ne želim da me iko shvati pogrešno, no tada sam gledala u tu diplomu i osećala da ja nisam ono što tamo piše. Prevodom sam se bavila tokom studija, to mi je obezbeđivalo džeparac, no u učionicu nikada nisam ušla u svojstvu profesora, niti sam do tada držala neke privatne časove. Gledala sam tako u onu diplomu kao da je tuđa, uprkos desetki iz predmeta Metodika nastave engleskog jezika. Razmišljala sam kako da pristupim rešavanju tog problema, ali mi se politika „uđi u učionicu i kašće ti se samo“ nimalo nije dopadala. Ja nisam taj tip osobe, ja volim standarde i organizaciju. Tako sam tražeći rešenje svog problema, na internetu nabasala na pojam CELTA i odlučila da je vreme da posetim konačno Veliku Britaniju, te sam počela potragu za školom u kojoj ću upisati CELTA kurs. Sponzor mog putešestvija bila je jedna beogradska banka, u kojoj je moj otac uzeo kredit za troškove kursa, a ja sam kroz prevode zaradila novac za trošak u Britaniji. Krajem 2010.godine, u novembru mesecu, nakon skoro cele godine priprema, testiranja, kontaktiranja škola, ugovaranja smešaja i pribavljanja vize, sela sam na avion za London, gde me je čekao transfer u Brajton, u kome ću četiri dana po svom prvom dolasku u Britaniju, otpočeti obuku za moj budući poziv.
CELTA, prvi dan
Kako sam bila smeštena u porodici, kod sredovečnog britanskog para bez dece, sličnih godina kao moji roditelji, koji će mi postati i ostati među najdražim osobama u životu, jutro pre polaska na kurs pamtim po smenjivanju nervoze, straha, prekorevanja sebe zbog onoga u šta sam se uvalila, te pokrivanju svega toga šalama sa mojim domaćinima i utapanju svih loših osećaja u krznu njihovog ostarelog mačka. Mačke osećaju nelagodu ljudi, nije ni čudo što se on baš za mene zakačio!
Dolazak u školu i upoznavanje se tutorima i kolegama prošli su uobičajeno formalno. Nas dvanaestoro (CELTA grupe uvek broje toliko ljudi), devetoro Britanaca mahom mojih godina, jedan Italijan i jedna Poljakinja udata u Engleskoj, te moja malenkost. Iskustva u nastavi imali su samo jedna koleginica Engleskinja i kolega Italijan, koji je morao završiti CELTA-u kako bi u svojoj zemlji nastavio da predaje engleski – radilo se o tada novoj uredbi italijanske vlade o nastavi stranih jezika u državnim i privatnim školama.
Kada su nas odveli u našu buduću učionicu, dobili smo prvo detaljniji program kursa, pa su tutori nam objasnili šta ćemo i kako raditi, te da ćemo se podeliti u dve grupe od po šest osoba, u kojima će nastavu držati po nas troje svakog dana, prema utvrđenom rasporedu. Ta uža grupa, rekoše oni, ti ljudi će vam postati porodica, eto toliko ćete se oslanjati jedni na druge. Nisu pogrešili.
Drugi korak bio je taj da potpišemo da nećemo tužiti školu ili Kembridž ako nam se u toku kursa desi psihički ili fizički slom. Kurs je intenzivan, rekoše tutori, u glas. Prestravili smo se, posebno mi koji do tada nismo nikada ni ušli u učionicu.
Nakon podele u uže grupe, pripreme i potpisivanja dokumentacije i portfolija, te uvodnih aktivnosti u kojima smo uvideli da ja znam najviše o čistoj lingvistici i prirodi engleskog jezika u celoj našoj grupi, zbog prirode jezičkih studija kod nas, imali smo prvu, te kako će se ispostaviti i poslednju, pravu pauzu za ručak. Imate je svakog dana, no nemate vi kad da jedete. Zato smo između ostalog i potpisali onaj dokument o odricanju odgovornosti sprovodioca obuke.
Posle ručka otišli smo da se upoznamo sa grupom. Grupa okvirnog B1.1 nivoa, njih 16 đaka, 16 ljutih gusara iz Španije, Poljske, Francuske, Kine, Irana, Južne Koreje i Japana. A ti sama. Osoba bez iskustva učionice došla da se obuči na grupi od 16 učenika koje zbog grešaka koje prave nekada ne razume uopšte. Po rasporedu je trebalo da im narednog dana održim prvi čas u trajanju od 20 minuta. Prema uputstvima koje sam dobila, trebalo je da im ispredajem postavljanje pitanja u Present i Past Simple vremenima.
Na putu kući plakala sam u autobusu. Javno. Nije me bilo sramota. Sutra ujutru sam saznala da su svi moji sapatnici plakali javno na putu kući, od straha. Laknulo mi je.
CELTA, svaki dan
CELTA dan počinje u 9.00 svakog jutra od ponedeljka do petka, a završava se do 17.00. Od 9.00 do 13.00 imali smo takozvane input sessions, odnosno teorijsku nastavu, od 13.00 do 13.45 pauzu za ručak, a od 13.45 do 14.00 brifinge sa tutorima koji bi pregledali tog jutra predate planove i materijale za čas i u 15 minuta troma predavačima davali finalne savete za sprovođenje lekcije. U 14.00 se ulazi u učionicu, te troje profesora određenih za taj dan drže časove od po 40 minuta grupi. Preostalo troje sa tutorom posmatra časove i beleži šta je bilo dobro, a šta je moglo bolje. Od 16.00 do najdalje 17.00 traje feedback session sa tutorom. Oni koji su držali čas prvo pišu prve utiske, takozvani hot feedback, a narednog jutra su dužni da predaju sređene utiske i razmišljanja o održanom času – cold feedback. Sve ovo uz detaljan plan nastave, kopije materijala i zvanične evaluaciju tutora postaje deo vašeg portfolija.
Kako je CELTA obuka namenjena početnicima u nastavi, od polaznika se ne očekuje da planiraju kurs koji drže. Ovde dobijate zadatke, takozvane teaching points, no od prve do četvrte nedelje obuke, one se razlikuju. U prvoj nedelji predlaže vam se kako da obradite nastavnu jedinicu, dok u četvrtoj dobijate samo naziv iste – uspešnost časa zavisi isključivo od vaših ideja, materijala i izvođenja nastave, odnosno od onog znanja koje ste stekli kroz teorijsku nastavu i veština koje ste izgradili do posledenje nedelje obuke. Časove držite svakog drugog dana, a kad ne predajete, posmatrate časove kolega iz grupe i doprinosite njihovom ocenjivanju.
Većina nas pauzu za ručak zapravo je koristila za finalnu doradu planova i pripremu materijala, plakanje, bodrenje, molitvu višim silama i smirivanje napada panike. To vam je tako, na svakoj CELTA-i, svugde u svetu. Neko svaki vaš čas ocenjuje. Morate završiti u minut. Morate obrisati tablu za kolegu koji preuzima. Ako to ne uradite, dobijate negativnu ocenu tutora. Za svaku novu reč ili gramatički koncept morate sprovesti proceduru prezentovanja koju smo mi znali kao životinju koja daje mleko (i ponekad ritne kofu), takozvanu COW: uvedete koncept kroz pitanja ili situacije (takozvani eliciting za slučaj da neko već vlada traženom jedinicom), postavite pitanja za proveru razumevanja koja ne smeju nikako poprimiti oblik „Do you understand?“, zatim date model izgovora jedinice, te grupno i individualno testirate izgovor đaka, da biste na kraju zapisali primer na tabli, a markerom druge boje obeležili akcentuaciju, intonaciju, fonetsku transkripciju reči ili dela rečenice, te gramatičku tvorbu reči ili oblika (plavi marker je za izgovor, crveni za gramatička pravila, a zeleni za podvlačenje funkcija u rečenici; primere pišemo isključivo crnim markerom). Ovu proceduru sprovodite i kada podučavate jezičke vešitne, no obično za reči za koje ste procenili da će učenicima biti nepoznate.
Za svaki od ovih časova pišete plan na otprilike osam kucanih strana. U njemu se nalazi detaljna procedura sa svim ciljevima časa i pojedinačnih faza časa, izgledom table u toku časa (to crtate rukom), fonetskom, morfološkom i sintaksičkom anailizom jezika u materijalima i uklapanjem nastavne jedinice u celinu časa i kursa do tada.
CELTA, vikend
Petkom posle časova ide se u pab. To je zato što znate da ćete vikend provesti pišući radove od do 1.000 reči koji se predaju ponedeljkom ujutro i ocenjuju do četvrtka te nedelje u kojoj su predati. Vikend posle prve nedelje rezervisan je za rad u vezi sa fonetikom, morfologijom, sintaksom engleskog jezika i pregledom jezičkih veština kao takvih. Taj mi je bio lak i vratio mi je nadu u život. Nakon četiri godine na Filološkom, nisam imala problema sa razumevanjem lingvistike kao takve. Moje engleske kolege su nažalost nastavile da plaču tog vikenda. Srećom za njih, već smo razmenili telefone i kontakte na društvenim mrežama, pa sam provela taj vikend kopirajući i diktirajući definicije. Sve u svemu, jedan opušten vikend. Stigla sam i da večeram – pamtiću to kao retko iskustvo u naredna tri vikenda.
Ostala tri rada zapravo se mogu tretirati i kao delovi jednog većeg, i to o nastavi jezika.
Prvi od ta tri podrazumeva osvrt na ono što ste videli i naučili do kraja druge nedelje kroz teorijsku nastavu, posmatranje časova kolega iz grupe, stalnih profesora u školi i sopstveni rad i ocene vaših časova – dajete dakle kritički osvrt na proces učenja o nastavi.
Drugi zadatak je da pratite jednog učenika po izboru, već od druge nedelje kursa. Dogovorite se sa njom/njim da bude vaš subjekat i pažljivo pratite jezički napredak i probleme, te sve to obrađujete kroz priloge u vidu tabela, popunjenih upitnika i transkipata intervjua. To uključuje analizu intervjua sa učenikom, osvrt na karakteristike maternjeg jezika te osobe i kontrastivnu analizu datog jezika i engleskog, osvrt na tipične greške u produkciji i dobre strane njih kao učenika, te plan aktivnosti koje će jezičke probleme otkloniti. Moj subjekat bio je jedan veoma drag momak poreklom iz Poljske. Imao je 12 godina kada su njegovi emigrirali u Španiju. Kod kuće su se govorili poljski i španski naizmenično, a u Britaniju je došao šest meseci ranije, da uči engleski od početka. Stigao je eto do moje B1.1 grupe.
CELTA, the aftermath
U toku treće nedelje shvatila sam da mi odeća ozbiljno spada, pa sam počela da kupujem nešto nalik ručku (čitaj: čips i Maltesers) što se moglo jesti dok se spremaju materijali za nastavu. Svi smo bili mršaviji, možda svega 10% manje prestravljeni, ali se za 50% više plakalo pred ulazak u učionicu. Kolega Italijan je primetio da puši paklu cigareta više nego obično.
Inače, te nedelje menjate i grupu i primarnog tutora sa onih drugih šestoro. Ja sam prve dve nedelje radila sa B1.1 nivoom, a onda sam dobila novih 16 ljutih gusara okvirnog B2.1 nivoa, što je značilo i podučavanje nešto kompleksnijim jezičkim strukturama.
Bila sam jedina koja je znala fonetiku. Ne krijem da mi je na fakultetu baš fonetika bila najneomiljeniji predmet, no ovde sam glumila nekog asistenta tutorima i grupici koja se patila sa transkripcijom (Englezima je Adelungovo pravilo koje mi uzimamo zdravo za gotovo jedna velika muka, samo da znate), pa sam konačno pronašla makar neku lepotu u istoj.
Uopšte sam bila veoma zahvalna za svu tu silnu lingvistiku kojom su me morili još od Filološke gimnazije koju sam završila, to mi je bila velika prednost tokom cele obuke.
Imali smo i par nepredviđenih okolnosti kao što su protesti studenata u Brajtonu u toku mog drugog časa u životu, ili dva dana snega tokom kojih smo nas nekoliko smeštenih u samom gradu održavali kurs jer je Kembridž rekao da to što su pola grupe, više od polovine učenika i jedan od tutora zavejani u okolnim mestima i ne mogu doći u školu samo puki izgovori nas lenština, te da ako dođe bar dvoje učenika nastava ima da se održava. Bilo ih je četvoro, od šesnaestoro.
Poslednjeg dana naše CELTA-e, učenici su nam spremili zabavu u kući u kojoj je nekoliko njih živelo zajedno. To je tradicija – učenici uvek prave oproštajnu zabavu za profesore. Celonoćnu. Sa španskom sangrijom u decembru mesecu. Sve je to u redu kada imate u proseku 24 godine i upravo ste preživeli CELTA-u.
Kada god se setim tih dana, koliko god da mi je teško u sadašnjem životu, odmah se nasmešim. Ne samo što sam mnogo naučila o tome kako izgleda i šta to znači biti profesor, nego sam stekla i neke „drugove do groba“, upravo onako kako Đole Balašević opisuje iskustvo u vojsci. Bilo je pomalo tako – CELTA vam je profesorski ekvivalent obuci marinskog korpusa, ali je vredelo onog kredita. Obuku sam završila sa ocenom Pass B, te preporukom da sam materijal za „oficirsku školu“ – Delta-u (o utiscima sa sada završene Delta-e biće više reči u narednom postu).
Izračunala sam skoro da pripadam dvadeset i drugoj generaciji CELTA sertifikovanih profesora. Moje kolege danas predaju engleski širom sveta, u redovnom smo kontaktu i podržavamo se idejama i materijalima, te planiramo da se jednom sretnemo na nekom mestu na svetu i proslavimo neku godišnjicu završetka obuke. To će tek biti zabava za pamćenje!
Autorka: Ana Begović